Juče sam imao priliku ponovo ukrstiti koplja sa najboljim hrvatskim igračem krosmintona, Damirom Bakovićem. Poslednje tri godine smo često igrali jedan protiv drugog u završnicama međunarodnih turnira i razvili smo pravo rivalstvo, ali i prijateljstvo. Mečevi budu iscrpljujući, fizički i psihički i samim tim i zadovoljstvo pobede bude veće. Ali naši jučerašnji dueli ostaće zapamćeni zbog drugih stvari.
Igrali smo jedan protiv drugog u grupnoj fazi turnira u Mađarskoj, i ja sam pobedio te se kao prvoplasirani plasirao u nastavak takmičenja, a Damir nije imao pozitivan skor pobeda i poraza te je pomislio kako je završio takmičenje, spakovao se i krenuo put Hrvatske. Ispostavilo se da su Damir i jedan slovački igrač imali isti set količnik, te da je Damir ipak prošao u dalju fazu takmičenja zbog boljeg bodovnog bilansa i igrom slučaja sam se našao kod zapisničkog stola u momentu kad je glavni sudija turnira izračunavao to. Baković je pre nekoliko minuta otišao i ja sam potrčao na parking da ga potražim. Uspeo sam da ga uhvatim u momentu kad je ulazio u auto i obavestio sam ga da je prošao dalje pa je odložio odlazak kući. U polufinalu je pobedio prvog nosioca turnira i plasirao se u finale na revanš protiv mene.
Turnir je trajao već ceo dan i ja sam bio iscrpljen, u polufinalu sam već imao problem sa grčevima. Igrali smo prvi poen finala kad sam zbog grčeva morao da prekinem meč i zatražim medicinski tajm-aut. Znao sam da je to kraj za mene. Baković mi je prišao i kad je shvatio da ne mogu da nastavim meč, prišao je glavnom sudiji i on predao meč. Nije želeo na taj način da ostvari pobedu, pogotovo pošto sam ga taj dan već ubedljivo pobedio, i vratio ga na turnir kad je već mislio da je otpisan.
Damir je pokazao kakav je čovek i sportista i ja sam mu zahvalan na tome. Malo ko bi tako postupio, pogotovo u današnje vreme zlobe, mržnje i neprijateljstva. Ovaj događaj je presedan u svetu krosmintona, i jedna svetla tačka u mračnoj ljudskoj i međunarodnoj politici.
